.jpg)
Istorija kolica za bebe – kako smo “zakotrljali” klince
Kolica za bebe danas predstavljaju jedan od najosnovnijih delova bebi opreme. Nijedan način bebi-transporta ne može da konkuriše kolicima po udobnosti - kako za bebu, tako i za roditelja. Ne samo da kolica bebi pružaju bezbedan prevoz, već istovremeno mogu da ponesu i njenu opremu ali ostalo što su roditelji poneli ili kupili.
Savremenim roditeljima teško je da zamisle život bez kolica za bebe, ali zapravo, kroz čitavu istoriju ljudske vrste roditelji su morali da se snalaze bez njih. Kolica za bebe nastala su tek u 18. veku. Do tada, bebe su uglavnom nošene u nosiljkama na leđima, kukovima ili na grudima. Tek je pojava trotoara i šetališta u 19. veku omogućila da kolica za bebe postanu praktičan vid transporta.
Prva kolica za bebe – igračka i statusni simbol
Priča o nastanku kolica za bebe počinje u Engleskoj. Godine 1733., Vojvoda od Devojnšajra zatražio je od pejzažnog arhitekte Viljema Kenta da osmisli prevozno sredstvo koje bi zabavilo njegovu decu. Kent je ubrzo napravio korpu u obliku školjke u kojoj dete može da sedi, i dodao joj točkove. Ova prva kolica vukla je koza, mali poni ili pasi služila su isključivo za razonodu i igru.
Kada su drugi bogati roditelji videli ovu novu i zanimljivu napravu, u odušeljenju su odmah kod svojih lokalnih majstora naručivali slična kolica za svoju decu. Kolica za bebe bila su vrsta statusnog simbola, nešto što obični smrtnici nikada ne bi mogli da imaju.
Svaki graditelj dodavao je postepeno nešto svoje, pa se dizajn ovih prvobitnih kolica polako menjao i unapređivao. U određenom momentu, neko se setio da kolicima doda i ručke kako bi roditelji mogli da ih vuku. Međutim, pošto se ispostavilo da deca često ispadaju iz kolica kada ih roditelji vuku (jer ne mogu da ih nadziru okrenuti leđima), konstruktori su počeli da grade kolica koja umesto vuče rade po principu guranja. Kolica su u ovom periodu pravljena od drveta ili trske, dok su spojevi bili od mesinga. Nisu međutim bila previše bezbedna niti funkcionalna. Korpa je previsoko tako da je dete moglo da se povredi prilikom pada. Nije ih bilo jednostavno ni gurati, jer im aerodinamika nije još bila dovoljno usavršena, a točkovi su bili fiksirsani za osovine i nisu se mogli pomerati levo-desno prilikom skretanja.
Kada su se kolica za bebe pojavila u Americi oko 1830. godine, preduzimljivi američki proizvođači odmah su počeli da ih usavršavaju. Dobila su kočnice i suncibran, a pojavio se i prvi model na sklapanje.
Pešacima se, međutim, nije baš dopala najezda kolica za bebe na ulice, budući da su neiskusni roditelji često kolicima naletali na prolaznike. Problem je bio i zakon koji je strogo zabranjivao kretanje vozila sa četiri točka trotoarom, pa su mnoge majke morale da plate kaznu zbog saobraćajnog prekršaja! Graditelji kolica dovijali su se tako što su pravili kolica sa dva ili tri točka.
Kolica za decu postaju popularna
Kada je 1840. godine britanska Kraljica Viktorija kupila troja kolica za bebe, njihova popularnost vrtoglavo je narasla. Svako ko je držao do sebe morao je da ih ima. Krajem 19. veka, pedijatri sve više insistiraju na važnosti svetla i svežeg vazduha za bebe i roditeljima preporučuju korišćenje kolica radi zdravlja dece.
Prva kolica napravljena tako da beba bude okrenuta licem prema majci pojavila su se 1889. godine. Ubrzo je unapređen i mehanizam točkova tako da su mogli da se okreću svaki ponaosob, što je omogućilo daleko bolje manevrisanje.
Krajem 19. veka pojavio se i prvi značajni proizvođač kolica, Silver Cross, koji je patentirao svoj inovativni sistem opruga i postao sinonim za luksuzna kolica. I danas se u Britaniji novi članovi kraljevske porodice voze isključivo u kolicima ovog proizvođača.
Dvadesetih godina 20. veka kolica postaju sve pristupačnija prosečnim porodicama. Samohrane majke dobijaju ih kao pomoć od humanitarnih organizacija. Takođe, sve su bezbednija i solidnije napravljena. Točkovi su veći, korpa za dete postaje niža i dublja kako bi se smanjio rizik od ispadanja i povrede deteta. Plastika i guma sve više zamenjuju drvo, što značajno pojeftinjuje proizvodnju.
Posle II svetskog rata, pod uticajem automobilske mode, kolica opet postaju visoka.
Moderna kolica za bebe
Sedeća kolica pojavljuju se 20-ih godina, ali postaju rasprostranjena tek 50-ih i 60-ih. U početku, to su bile obične metalne stolice sa točkovima. Značajne promene u dizajn sedećih kolica za bebe uneo je 1965 aeronautički inženjer Oven Meklaren, kome se ćerka požalila na muke koje je iskusila putujući iz Engleske u Ameriku sa teškim kolicima za bebe. Koristeći svoje znanje o avionima, Meklaren je za svoje unuče napravio kolica sa alumunijumskim ramom i dizajnirao prva prava “kišobran” kolica. Ubrzo je osnovao kompaniju Maklaren u kojoj je proizvodio svoj novi dizajn, i bebi transport je od tada postao mnogo jednostavniji.
Tokom 70-ih, u modi su bila klasičnija kolica, ali sa korpom koja je mogla da se odvoji i zasebno koristi. Maklaren je 1977. godine napravio prva kišobran kolica koja su se mogla spustiti i u ležeći položaj kada se detetu prispava, čime ih je učinio upotrebljivim u svim prilikama.
U 80-im, industrija kolica za bebe donela je mnogo novina. Između ostalog, pojavila su se kolica za džogiranje na tri točka. Ova kolica bila su namenjena roditeljima koji žele da spoje jutarnje trčanje sa šetanjem bebe, ali se iz njihovog dizajna razvila većina modernih kolica za bebe.
Dok su se kolica za blizance pojavila relativno rano, kolica za trojke proizvode se tek odnedavno, budući da su višestruke trudnoće u porastu.
Danas, kolica za bebe daleko su od nekadašnjih prilično opasnih i teško upotrebljivih korpi na točkovima koje su mogli da priušte samo bogataši. Pristupačna su svakoj porodici, a svaki napredak tehnologije održava se na poboljšanje dizajna, bezbednosti i praktičnosti. Od jednostavnih osnovnih modela do komlikovanih i višefunkcionalnih kombi sistema, kolica za bebe danas svakoj porodici pružaju tačno ono što joj odgovara.
